Ко је војник?

Духовна вредност једне од најславнијих беседа античког света, Платоновој Одбрани Сократовој, лежи у наглашавању врлине смерности и самосвести, које би се могле означити као кључни појмови овог бисера говорништва и књижевности. Без жеље да звучим претенциозно доводећи свој начин резоновања у везу са Сократовим чувеним исказом „Знам да ништа не знам“, усудићу се да говорим о нечему за шта сам свесна да нисам сасвим компетентна да говорим, јер нити имам довољно знања о томе, нити икаквог искуства. Али, када размишљам на ту тему, у мени се комешају различита јака осећања, а за мене је то довољно добар разлог за изношење сопственог става и расправу о њему.


Част, способност, јунаштво, храброст, издржљивост... Тема која никада не би смела да изађе из моде и врлине које не смеју бити потиснуте и стављене у други план пред осталим универзалним вредностима - слободом, једнакости, људским правима. Без развијања моралног и духовног интегритета индивидуе нема истински слободног друштва. Слободе и права су форма која мора бити испуњена суштински слободним појединцима како би досегле свој пун капацитет и испуниле сопствену сврху.
Као погодно тло за стицање и брушење тих особина видим служење војног рока. Као што се могло наслутити из претходно реченог, на ову тему је у нашем друштву стављена тачка и јавно мњење је окупирано другим, актуелнијим, животнијим темама. Редовни рачуни стижу на наплату, а проблеми који се тичу голе егзистенције одувек су имали примат над питањем храњења интелектуалног и духовног аспекта личности. Ни овде није другачије.


Не бих се бавила техничким и финансијским разлозима укидања обавезног служења војног рока у Републици Србији, као ни предностима и манама професионализације овог државног органа. Занемаривши оно очигледно, мишљење ме наводи да размотрим институт војске са аспекта друштвене летаргије према овом феномену и вулгаризовања и срозавања угледа војничког позива. Не треба га ни мистификовати ни дивинизовати, али када у друштву клима ината, гађења, непоштовања, полтронства и пре свега неразумевања суштине нечега преовлада, они који још увек знају шта су то част, поштовање и понос, осете одређену врсту нелагоде. Боли када видите са каквом лакоћом друштво чији сте део одбацује нешто на чему су генерације васпитаване. Када га посматра као нешто непријатно, као обавезу уместо као прилику да се проживи једно искуство захваљујући коме појединац, први пут стављен пред изазове које живот носи, без гурања у леђа других индивидуа, сам, сазрева кроз одрицања и константан рад на психичкој и физичкој спреми. Развија самоконтролу, самосталност и самоактуализује се. Постаје аутономан. Зар није баш то врховна људска потреба? Или смо одлучили да се водимо оним старим „хлеба и игара“. Не знам за вас, али ја не пристајем на такве одредбе.


Неко ће можда рећи: „Жена о војсци, као мушкарац о порођају“. Нагласила сам на почетку недостатке објективности у излагању; покушала сам да изместим формиране ставове из полних чињеница, културолошких обележја наших простора и менталитета који нам је својствен. Зато се нећу позивати на узрочно-последичне везе типа: да сам...ја бих, већ ћу настојати да комплементарним искуствима надоместим код себе добробити за које сматрам да би ми служење обавезног војног рока, да сам мушкарац, донело.


Човек доста тога доноси из породице, која му је узор и у негативном и у позитивном смислу. После вишесатног разговора са оцем, његових описа доживљаја, искустава, пријатеља које је у војсци стекао, пријатеља које је изгубио, тешкоћа као и лепих ствари још чвршће верујем да су одлуком о укидању обавезног војног рока наредне генерације ускраћене и осакаћене. Човек који немо пристаје на све што маса предложи, без брижљиве анализе сопственог мишљења, духовно је осакаћен.
Све мање ћерки ће у будућности од својих очева бити у прилици да чују: „Тада сам постао човек!“.