Ко је војник?

Духовна вредност једне од најславнијих беседа античког света, Платоновој Одбрани Сократовој, лежи у наглашавању врлине смерности и самосвести, које би се могле означити као кључни појмови овог бисера говорништва и књижевности. Без жеље да звучим претенциозно доводећи свој начин резоновања у везу са Сократовим чувеним исказом „Знам да ништа не знам“, усудићу се да говорим о нечему за шта сам свесна да нисам сасвим компетентна да говорим, јер нити имам довољно знања о томе, нити икаквог искуства. Али, када размишљам на ту тему, у мени се комешају различита јака осећања, а за мене је то довољно добар разлог за изношење сопственог става и расправу о њему.


Част, способност, јунаштво, храброст, издржљивост... Тема која никада не би смела да изађе из моде и врлине које не смеју бити потиснуте и стављене у други план пред осталим универзалним вредностима - слободом, једнакости, људским правима. Без развијања моралног и духовног интегритета индивидуе нема истински слободног друштва. Слободе и права су форма која мора бити испуњена суштински слободним појединцима како би досегле свој пун капацитет и испуниле сопствену сврху.
Као погодно тло за стицање и брушење тих особина видим служење војног рока. Као што се могло наслутити из претходно реченог, на ову тему је у нашем друштву стављена тачка и јавно мњење је окупирано другим, актуелнијим, животнијим темама. Редовни рачуни стижу на наплату, а проблеми који се тичу голе егзистенције одувек су имали примат над питањем храњења интелектуалног и духовног аспекта личности. Ни овде није другачије.


Не бих се бавила техничким и финансијским разлозима укидања обавезног служења војног рока у Републици Србији, као ни предностима и манама професионализације овог државног органа. Занемаривши оно очигледно, мишљење ме наводи да размотрим институт војске са аспекта друштвене летаргије према овом феномену и вулгаризовања и срозавања угледа војничког позива. Не треба га ни мистификовати ни дивинизовати, али када у друштву клима ината, гађења, непоштовања, полтронства и пре свега неразумевања суштине нечега преовлада, они који још увек знају шта су то част, поштовање и понос, осете одређену врсту нелагоде. Боли када видите са каквом лакоћом друштво чији сте део одбацује нешто на чему су генерације васпитаване. Када га посматра као нешто непријатно, као обавезу уместо као прилику да се проживи једно искуство захваљујући коме појединац, први пут стављен пред изазове које живот носи, без гурања у леђа других индивидуа, сам, сазрева кроз одрицања и константан рад на психичкој и физичкој спреми. Развија самоконтролу, самосталност и самоактуализује се. Постаје аутономан. Зар није баш то врховна људска потреба? Или смо одлучили да се водимо оним старим „хлеба и игара“. Не знам за вас, али ја не пристајем на такве одредбе.


Неко ће можда рећи: „Жена о војсци, као мушкарац о порођају“. Нагласила сам на почетку недостатке објективности у излагању; покушала сам да изместим формиране ставове из полних чињеница, културолошких обележја наших простора и менталитета који нам је својствен. Зато се нећу позивати на узрочно-последичне везе типа: да сам...ја бих, већ ћу настојати да комплементарним искуствима надоместим код себе добробити за које сматрам да би ми служење обавезног војног рока, да сам мушкарац, донело.


Човек доста тога доноси из породице, која му је узор и у негативном и у позитивном смислу. После вишесатног разговора са оцем, његових описа доживљаја, искустава, пријатеља које је у војсци стекао, пријатеља које је изгубио, тешкоћа као и лепих ствари још чвршће верујем да су одлуком о укидању обавезног војног рока наредне генерације ускраћене и осакаћене. Човек који немо пристаје на све што маса предложи, без брижљиве анализе сопственог мишљења, духовно је осакаћен.
Све мање ћерки ће у будућности од својих очева бити у прилици да чују: „Тада сам постао човек!“.

Da li Vam ponekad proleti kroz glavu misao koja Vam stavlja do znanja da su Vasa osecanja isprogramirana, naucena, nametnuta, sputana, normirana od strane drustva, bas ovog datuma i casa u kome se nalazite? Bas ovog mesta. Ja imam utisak, i da se nalazim cak dva veka unazad, i hiljadu milja odavde, da bi ta misao podjednako cesto obitavala u meni, kao nezvani, drski gost, ali koji vas na neki nacin razveseli jer je tako brutalno iskren.

Jednostavno receno, u drustvu postoje ocekivanja o tome kako bi trebalo da radimo sve sto radimo. Na koji nacin, u kojim granicama, koliko cesto, u kojim prilikama, na kojim mestima, sa kojim ljudima, u kojim kolicinama, u koje vreme. Zbog cega. Zbog koga. Na svako pitanje postoji iskonstruisan ubedljiv odgovor. Problem nastaje kada "nevidljiva ruka" koja nas kontrolise, umesa svoje prste u sferu nasih osecanja. Tada u drustvu nastaju ocekivanja o tome kako bi trebalo da se osecamo dok radimo ono sto bi trebalo da radimo.
Prema kome.
Koliko cesto.
Koliko jako.
Na koji nacin.
Koliko trajno.
Koliko podeljeno.
Zatim, razliciti prirucnici o samopomoci nam zdusno govore kako bi trebalo da se osecamo u pogledu sebe samih, dok se osecamo onako kako bi trebalo da se osecamo u prisustvu drugih u nasem zivotu, dok radimo ono sto bi trebalo da radimo da bismo dosegli univerzalni cilj – da umremo opskrbljeni znanjem o tome sta je svrha onoga sto smo proziveli.
Kako bi trebalo da volimo sebe.
Kako bi trebalo da ugadjamo sebi.
Kako bi trebalo da budemo zreli.
Odgovorni.
Jaki.
Pouzdani.
Tolerantni.
Puni samopouzdanja.
Nasmejani.
Raspolozeni.
Druzeljubivi.
Blagonakloni.
Iskreni.
Ljubopitljivi.
Radoznali.
Kako bi trebalo da se osecamo kada se zaljubimo.
Posle koliko vremena nam je dozvoljeno da se javimo i blago i ljubazno stavimo do znanja osobi sa kojom smo ostvarili kontakt u cilju emotivnog upoznavanja i zblizavanja, da nam je bilo prijatno u drustvu iste. Ili na koji nacin staviti do znanja da ne zelimo dalji kontakt, a da ne ispadnemo neljubazni i bezosecajni.
Posle koliko vremena reci: "Volim te"
Na koja mesta izlaziti.
Sta je dozvoljeno promeniti, izgubiti, napustiti, izostaviti, zrtvovati, zarad te druge osobe.
Sta uraditi kada osetimo zanimanje za neku drugu osobu, a pritom smo se deklarisali kao neko ko je zaljubljen, ili voli.
Muciti sebe silujuci osecanja i instinkte, guseci ih naucenim obrascima ponasanja koje nam je drustvo nametnulo da bi opstalo. Ono je u jednom uspelo – taj nacin funkcionise.

Devojka u ranim dvadesetim. Studira, zavrsila je gimnaziju. Polozila vozacki. Uci dva strana jezika. Ima drugarice. Ide na ples. Tri godine je u vezi sa deckom u koga je bila zaljubljena, a sada ga voli. On je deo njenog sveta. On je njen prijatelj. On joj je poznat. Njemu je naklonjena. Njega zeli zauvek pored sebe. Uz njega je sigurna. Zeli da zavrsi studije, da se zaposli, da se uda, da rodi decu, da doceka unucice i zlatnu svadbu i da umre. Zasto? Tako treba. To je ideal, to je cilj kome se tezi. Lici li Vama ovo na svrhu zivota?

Ovakav obrazac ponasanja funkcionise vekovima u Zapadnim drustvima, u neznatno izmenjenim i prosirenim formama u vidu emancipacije zena, procesa obaveznog obrazovanja za siroke mase, sirenja masovne kulture i pojave globalnih vidova komunikacije. Ali funkcionise. Drustvo obnavlja samo sebe. Preziva. Vrti se u krug. Panta rei, ali sve u biti ostaje isto.
Postavlja se pitanje: Zasto rusiti uspostavljene obrasce ponasanja i misljenja, kada postojeci funkcionise na sasvim zadovoljavajucem nivou?
Da li smatrate da su ispunjeni, srecni ljudi, puni iskustva, radosti, cistote, zivota u vasoj okolini izuzetak ili pravilo? Za koliko njih smatrate da zivi onako kako bi to zaista zelelo?

Na koga čovek da se osloni, na koga da računa, ima li sigurnosti na svetu? U majčinom  naručju, da, kada su potrebe osnovne, iskonske, egzenstencijalne. Hrane nas, uspavljuju nas, štite nas. Ništa nam više ne treba osim te ljubavi. Nažalost, postoje roditelji koji vremenom, pod uticajem raznih nesrećnih okolnosti, zaboravljaju da nam je ta ljubav od trenutka kada smo je prvi put primili potrebna zauvek. Nepohodna za rast, razvoj, spokoj.

Pripitomite gorilu, odgajite je kao dete u civilizaciji. Pustite je sutra u dzunglu; ako bude imala sreće, preživeće. Prilagodiće se nanovo. Taj osećaj izgubljenosti, nesigurnosti, tla koje se izmiče pod nogama odlučuje o svemu. Pribrati se, istrpeti senzaciju i prihvatiti je kao iluziju. Osetiti sebe, spoznati sebe, nahraniti samog sebe, uspavati, uljuljkati i voleti, niko to ne može bolje. Sačuvati se. Opstati. Povratiti tlo pod nogama.

Noćna svetla grada. Ulice, semafori, automobili. Soliteri. Nizovi zgrada. Banke, bilbordi. Red drveća, tri reda betona. Pet kvadrata parka, sto i pet kvadrata asfalta. Sve kupuje novac. Bez imovine, bez skloništa, bez ličnog ključa. Ključa od sigurnosnih vrata iza kojih svi naši strahovi koje krijemo od drugih, koji su takođe preplavljeni identičnim i univerzalnim strahovima, ostaju sakriveni. Nema pećine da se sakriješ, nema uvale, nema prirodnog skloništa. Samo vekovima kreiranih bezličnih, protivprirodnih zaklona od čelika, betona i prljavih para. Kao i pre dva miliona godina, skloništu nemaju pristup svi. Samo najjači. Najspretniji. Najveštiji. Najpokvareniji? I to je često. Međutim, ima još predispozicija. Kažu da sam jaka. Kažu da sam pametna. Kažu da sam uporna. Kažu da sam samosvesna. Kažu da sam odgovorna. Kažu da sam pedantna. Kažu da sam predana. Kažu da vide moj cilj. Pa ipak, na vetrometini stojim i uplašeno svom svojom krhkom snagom tražim pogledom pećinu. Tražim je srcem.  Dušom. Očajno, odlučno, razdragano, tužno, razočarano, ljuto, besno i iz inata! I dalje vidim samo široke ulice. Redove i redove automobila. Otuđene ljude, isfrustrirane, otužne, u trci za nečim za šta misle da će im doneti sreću. Pare, pare, pare. Profit, stvari, posedi. Materija u raznim oblicima neizvesno menja svoju formu i protiče iz ruke u ruku. Kad bi se samo setili da je sve što im je potrebno sigurnost  i toplina nečijeg zagrljaja, poljubac u slepoočnicu za laku noć, ruka u ruci..  sigurna i na poljani, u pećini, i u kolibi, straćari, i u vili, dvorcu, i na otvorenom, zatvorenom, bezbedna uz tebe. 

Vidim je i vidim sebe. Ona je ja. I ja sam ona. Mene plaši budućnost, a ona gleda u prošlost i pita se da li je sve dobro uradila. Za ovakav duh kakav delimo nas dve sa ko zna koliko još ljudi na svetu, život je kratak. Svet je mali. Vreme i prostor guše.
Gledam je. Ona guta još jednu od hiljade knjiga koje je pročitala  na istu temu, dok u pozadini lagano svira muzika, a harmoniju kvare zvukovi telefona, dolazećeg sms-a, poruke na fejsbuku, i ne tako novog filma koji još nije stigla da pogleda.
Raditi samo jednu stvar u ovom veku, odlika je malobrojnih, koji znaju Istinu. I znaju suštinu. Zagazila je u svoje četrdesete i uspaničeno trči iz dana u dan, kroz život, grabi i upija što više sadržaja, što više slova, što više zvukova, što više razgovora, da sve obuhvati u sebe, da sve proživi i doživi jer sad je na pola života. Hoćemo li sve stići? Ja sam na početku, a plaši me isto pitanje.
Otkrila sam koja je tema knjige koju iznova čitamo ona i ja, i nama slični. Ona ima više imena, ali sva ona samo označavaju različite aspekte slobode i srčanosti. Zove se ljubav. Zove se hrabrost. Zove se osmeh, sunce, poljana, vazduh, more, trčanje, pahulja, vetar i sreća. To su joj imena.  Ljudi su zarobljeni u ovom veku. Zarobljeni i zaslepljeni. Toliko znanja, toliko prilika, toliko mogućnosti. A šta radimo? Provodimo život planirajući ga, umesto živeći ga. Najveća mi je želja da se toga otrgnem.


Gradski čovek, čovek 21. veka, tehnologije, čovek ambicija, unapred zacrtanih ciljeva, planova po kojima živi radi ishoda koji mu neće ništa značiti kada dođe, ne ume da voli. Ne ume, ne zna, ne može. Evolucija emocionalne inteligencije kod prosečnog građanina sveta se kreće depresivnim pravcem i obrnuto je proporcionalna sa razvitkom nauke i tehnologije. Skoro da nema više tajni, nema misterije, nema čari saznavanja života, prirode i sveta.
Danas se čovek plaši da voli.
Nije tehnologija sama po sebi ta koja nas otuđuje jedne od drugih, već je to cilj zbog koga se čovečanstvo trudi da je sve više i više razvije. Profit. Želja da se dosegne nešto što se još uvek nema, a bez pokušaja i izbezumljeni od straha da bi prvenstveno mogli da dostignemo sebe, da spoznamo jednostavne istine i da se trudimo da se saživimo sa prirodom. Jer na kraju krajeva, od nje smo satkani, od nje smo postali, a svakog sekunda slepi od pohlepe, ludi od požude, potcenjujemo njenu moć da nas učini srećnim. Sve više i više se od nje otuđujemo. Otuđujući se od nje, otuđeni smo jedni od drugih.
Čovečnost danas leži u žiteljima nekih trećih, četvrtih i petih svetova. Njihove kulture, koje im pružaju mir, stabilnost i veliku i prostu istinu, omogućavaju im da vole.
Zapadni čovek, uplašen brzinom koja mu je nametnuta, treba da uči od ljudi koji su još uvek ljudi.
Tolika brzina suđena je svetlosti zvezda. Ona nije za čoveka.
Za čoveka odgovarajuća brzina je ton drugog ljudskog glasa, šum vetra i poskakivanje potoka.


Kako je moguće da smo to zaboravili?


http://bukovski-carls.blogspot.com/2011/08/bez-snova.html


Posvećeno jednoj Dubravki.

Ovaj tekst govori o seksu

Gušimo se, sputavamo se. Iz dana u dan odrađujemo život kao fabrički radnik koji u procesu proizvodnje procenjuje kvalitet proizvoda koji tupo, u istom ritmu, istim tempom prolaze pred njegovim očima. I platu dobijamo u skladu sa tim. Ne platu u novcu, već u valuti sreće, disanja, uzdaha, poleta, kucanja srca, života!
Čim primetimo neku različitost, po automatizmu uklanjamo proizvod sa trake, a njegovo upražnjeno mesto ostaje da zjapi. Rutinizovanim pokretima, rečenicama, sistemima mišljenja i delanjem ubijamo sami sebi svaku mogućnost da živimo. Žudimo da postignemo nešto u životu, da nas pamte, da udahnemo smisao sopstvenom postojanju, ne shvatajući da je najbolje moguće postignuće živeti. Osećati se živim. Po čemu ćemo sami sebi biti upečatljiviji, ako ne po tome? Da, jednog dana ćeš diplomirati, zaposliti se, dosegnuti uspon u karijeri, venčati se, imati dete, unuka, i pratiti taj ciklus od početka. Ali onog dana kada budeš diplomirao, deo tebe će nestati. Onog dana kad primiš pohvalu na račun posla koji obavljaš ili kreiraš, kojim upravljaš i koji stvaraš, kad vidiš u očima drugih i u ogledalu da si poistovećen sa njim, da proističeš iz njega i on iz tebe, deo tebe će se deaktivirati. Budiće se u kriznim situacijama. Tada ćeš živeti. Tada ćeš trčati ka iskušenju i pomerati granice sopstvene izdržljivosti, snage, borbe.
Kresnuću vatru u sebi da upalim život. Ostalih 60 godina radnog veka taj rad neće predstavljati veće zadovoljstvo od pranja zuba ujutru. Neophodno, prija, deo mene. Dosadno.
Onog dana kad se vežem za nekoga - nestaću. Neće biti ja, već mi. Odricaću se, ulagaću, trudiću se, brinuti se, razvijati vezu sa drugom oosbom do onog momenta u kome razdvojeni, nećemo biti više isti mi, kakvi smo bili pre nego što smo se stopili. Menjaćemo jedno drugo. Razvijaćemo se. Ali, šta ćemo kad plod postane zreo za branje? Topiće nam se ukus u ustima, volećemo ga i deklarisati kao svoju omiljenu hranu, hleb nasušni. Opadaće lišće, ogoleti duša, rađaće godinama, ali kako joj koren sedi na istom mestu, iscrpiće svu slast iz uma, spoznati svaki pogled, reč, dodir, zarez, pauzu, reakciju. Kad upozna, umreće. Umreće izazov, umreće život.
Neki ljudi imaju sreće, pa sretnu nekoga podobnog da ga nikad do kraja ne istraže. Mi smo privilegovane životinje jer su nam dubine našeg uma nepresušan izvor inspiracije i večna enigma. Spoznajemo prvo sebe. Pomislimo da znamo. Upoznamo nekog drugog. Shvatimo da smo se prevarili da smo upoznali sebe, a potom i da smo se prevarili da smo upoznali tog drugog. Taj drugi takođe to shvata. Zatim ponovo upoznajemo sebe. U svakom ciklusu znamo više i bolje. Nikada kraja.
Čar je u tome što u svakom kontaktu sa drugim živim bićem imamo potencijal da ugradimo u sebe svežu česticu života koja nam je do tada bil anepoznata.
Tuga je u tome što uglavnom ne znamo kako treba da živimo. Nesreća je u tome što nam na traci života pred očima proleti drugačiji proizvod, kakav do sada nismo videli, a mi ga obavezno uhodanim senzorima prepoznajemo i karakterišemo kao goreg od onoga na šta smo navikli. Puštamo navici da nas guši. Klečimo pred standardima mišljenja, pred standardima ponašanja. Klečimo pred pravilima koja su nam drugi nesrećnici, i sami nesposobni da im se odupru, predočili. Propuštamo da primetimo vrednost različitog proizvoda. Možda lepše miriše, možda je ukusniji, iako odudara od serije standarda, možda su se to dva proizvoda slepila, spojila u jedan, vode ljubav i rugaju se paćenicima koji mehanički spuštaju ruku. Levo, desno. Gore, dole. Ta dva slepljena su možda duplo bolja nego jedan. Ne znam. I u tome je čar. U svakom slučaju probaj! prigrli sve ono što ne znaš, što ne poznaješ. Gutaj, skupljaj, uči, kao mrtav gladan, golim rukama trpaj u sebe svaki novi izazov. Produži tako, tim novim sadržajima radost spoznavanja nekom drugom, ko će te sadržaje putem tebe da spozna. Ko će to nešto čarobno, izazovno, novo, nedostižno da vidi u tvom oku, da oseti u tvom dodiru, čuje u tvom šapatu i prenese dalje.


Htela sam da ga poljubim, pa sam uzela da pišem. Da nema zidova, kuća, normi, da šetamo goli kao divlje zveri, trčala bih dok se ne srušim na zemlju dok ga ne nađem. Ne bih se libila da mu priđem. U njihovom svetu nema lažnih, iskonstruisanih oblika ponašanja. Samo čista, jaka istina i instinkti. Ono što ih deli od bogova je odsustvo razuma. Ono što nas deli od bogova je odsustvo korišćenja tog istog razuma za intenzivizaciju čula, nagona, mirisa. Za življenje života. Možda se čini da imamo dosta sekundi pred nama. Brzo prođe. Želim da doživim u što više sekundi ovo što osećam sad. Trese me iznutra, ubrzavam disanje, izoštravam čula. Ne dam nikome taj osećaj! Isprogramirani okovi društva pokušavaju da mi ga otmu, da ga suzbiju, unište, ponište. Mnogo puta su i uspeli. Mnogo češće nego što bih volela da sam ih tresnula u lice, da sam se istrgla iz njih makar istrgla zglobove i kožu zajedno sa slobodom. Ali kad ovako razmišljaš, oni te nateraju da pomisliš da su ti istrgli obraz.
Sada kada shvatam šta pokušavaju, boriću se. Moja borba će biti moj život. Moj izazov. neću se boriti sa samom sobom. Ovaj put ću se boriti sa okovima. Cilj je da oslobodim sebe, da uzmem maksimum, da iscedim iz svake voćke koju sretnem uz puti poslednju kapljicu slatkog soka, da skupljam i time razvijam sebe.
Imala sam jednom drugi cilj. I to je bio izazov. Suzbiti sebe. Pobediti prirodu. Srasti sa okovima. Ne ispadati iz koloseka, ne izdvajati se. Biti tuđ. Biti uzoran. Biti dosadan. Slušati tuđe osude kao reči hvale. "Ona je bas kako treba". To sam uspela. I bila sam srećna. A onda zamalo da me okovi uguše, prevare, navedu da mislim da su deo mene. Da su ja. Zamalo da poverujem. Da pogrešim. To bi bilo kobno po moj duh. Zamišljam paučinu koja se hvata na njega. Zamišljam muvu koja se koprca, rita, otima. A onda...prestane.
Namerno bacam standardne proizvode sa trake. Skačem po njima. šutiram ih. Smejem im se. Pravim od njih nove. Samo takve pristajem da ih konzumiram.
Okovi, licemerni lažni moralisti, otvorite usta da ih liznem i udahnem im život.