Na koga čovek da se osloni, na koga da računa, ima li sigurnosti na svetu? U majčinom  naručju, da, kada su potrebe osnovne, iskonske, egzenstencijalne. Hrane nas, uspavljuju nas, štite nas. Ništa nam više ne treba osim te ljubavi. Nažalost, postoje roditelji koji vremenom, pod uticajem raznih nesrećnih okolnosti, zaboravljaju da nam je ta ljubav od trenutka kada smo je prvi put primili potrebna zauvek. Nepohodna za rast, razvoj, spokoj.

Pripitomite gorilu, odgajite je kao dete u civilizaciji. Pustite je sutra u dzunglu; ako bude imala sreće, preživeće. Prilagodiće se nanovo. Taj osećaj izgubljenosti, nesigurnosti, tla koje se izmiče pod nogama odlučuje o svemu. Pribrati se, istrpeti senzaciju i prihvatiti je kao iluziju. Osetiti sebe, spoznati sebe, nahraniti samog sebe, uspavati, uljuljkati i voleti, niko to ne može bolje. Sačuvati se. Opstati. Povratiti tlo pod nogama.

Noćna svetla grada. Ulice, semafori, automobili. Soliteri. Nizovi zgrada. Banke, bilbordi. Red drveća, tri reda betona. Pet kvadrata parka, sto i pet kvadrata asfalta. Sve kupuje novac. Bez imovine, bez skloništa, bez ličnog ključa. Ključa od sigurnosnih vrata iza kojih svi naši strahovi koje krijemo od drugih, koji su takođe preplavljeni identičnim i univerzalnim strahovima, ostaju sakriveni. Nema pećine da se sakriješ, nema uvale, nema prirodnog skloništa. Samo vekovima kreiranih bezličnih, protivprirodnih zaklona od čelika, betona i prljavih para. Kao i pre dva miliona godina, skloništu nemaju pristup svi. Samo najjači. Najspretniji. Najveštiji. Najpokvareniji? I to je često. Međutim, ima još predispozicija. Kažu da sam jaka. Kažu da sam pametna. Kažu da sam uporna. Kažu da sam samosvesna. Kažu da sam odgovorna. Kažu da sam pedantna. Kažu da sam predana. Kažu da vide moj cilj. Pa ipak, na vetrometini stojim i uplašeno svom svojom krhkom snagom tražim pogledom pećinu. Tražim je srcem.  Dušom. Očajno, odlučno, razdragano, tužno, razočarano, ljuto, besno i iz inata! I dalje vidim samo široke ulice. Redove i redove automobila. Otuđene ljude, isfrustrirane, otužne, u trci za nečim za šta misle da će im doneti sreću. Pare, pare, pare. Profit, stvari, posedi. Materija u raznim oblicima neizvesno menja svoju formu i protiče iz ruke u ruku. Kad bi se samo setili da je sve što im je potrebno sigurnost  i toplina nečijeg zagrljaja, poljubac u slepoočnicu za laku noć, ruka u ruci..  sigurna i na poljani, u pećini, i u kolibi, straćari, i u vili, dvorcu, i na otvorenom, zatvorenom, bezbedna uz tebe. 

Vidim je i vidim sebe. Ona je ja. I ja sam ona. Mene plaši budućnost, a ona gleda u prošlost i pita se da li je sve dobro uradila. Za ovakav duh kakav delimo nas dve sa ko zna koliko još ljudi na svetu, život je kratak. Svet je mali. Vreme i prostor guše.
Gledam je. Ona guta još jednu od hiljade knjiga koje je pročitala  na istu temu, dok u pozadini lagano svira muzika, a harmoniju kvare zvukovi telefona, dolazećeg sms-a, poruke na fejsbuku, i ne tako novog filma koji još nije stigla da pogleda.
Raditi samo jednu stvar u ovom veku, odlika je malobrojnih, koji znaju Istinu. I znaju suštinu. Zagazila je u svoje četrdesete i uspaničeno trči iz dana u dan, kroz život, grabi i upija što više sadržaja, što više slova, što više zvukova, što više razgovora, da sve obuhvati u sebe, da sve proživi i doživi jer sad je na pola života. Hoćemo li sve stići? Ja sam na početku, a plaši me isto pitanje.
Otkrila sam koja je tema knjige koju iznova čitamo ona i ja, i nama slični. Ona ima više imena, ali sva ona samo označavaju različite aspekte slobode i srčanosti. Zove se ljubav. Zove se hrabrost. Zove se osmeh, sunce, poljana, vazduh, more, trčanje, pahulja, vetar i sreća. To su joj imena.  Ljudi su zarobljeni u ovom veku. Zarobljeni i zaslepljeni. Toliko znanja, toliko prilika, toliko mogućnosti. A šta radimo? Provodimo život planirajući ga, umesto živeći ga. Najveća mi je želja da se toga otrgnem.


Gradski čovek, čovek 21. veka, tehnologije, čovek ambicija, unapred zacrtanih ciljeva, planova po kojima živi radi ishoda koji mu neće ništa značiti kada dođe, ne ume da voli. Ne ume, ne zna, ne može. Evolucija emocionalne inteligencije kod prosečnog građanina sveta se kreće depresivnim pravcem i obrnuto je proporcionalna sa razvitkom nauke i tehnologije. Skoro da nema više tajni, nema misterije, nema čari saznavanja života, prirode i sveta.
Danas se čovek plaši da voli.
Nije tehnologija sama po sebi ta koja nas otuđuje jedne od drugih, već je to cilj zbog koga se čovečanstvo trudi da je sve više i više razvije. Profit. Želja da se dosegne nešto što se još uvek nema, a bez pokušaja i izbezumljeni od straha da bi prvenstveno mogli da dostignemo sebe, da spoznamo jednostavne istine i da se trudimo da se saživimo sa prirodom. Jer na kraju krajeva, od nje smo satkani, od nje smo postali, a svakog sekunda slepi od pohlepe, ludi od požude, potcenjujemo njenu moć da nas učini srećnim. Sve više i više se od nje otuđujemo. Otuđujući se od nje, otuđeni smo jedni od drugih.
Čovečnost danas leži u žiteljima nekih trećih, četvrtih i petih svetova. Njihove kulture, koje im pružaju mir, stabilnost i veliku i prostu istinu, omogućavaju im da vole.
Zapadni čovek, uplašen brzinom koja mu je nametnuta, treba da uči od ljudi koji su još uvek ljudi.
Tolika brzina suđena je svetlosti zvezda. Ona nije za čoveka.
Za čoveka odgovarajuća brzina je ton drugog ljudskog glasa, šum vetra i poskakivanje potoka.


Kako je moguće da smo to zaboravili?


http://bukovski-carls.blogspot.com/2011/08/bez-snova.html


Posvećeno jednoj Dubravki.

Ovaj tekst govori o seksu

Gušimo se, sputavamo se. Iz dana u dan odrađujemo život kao fabrički radnik koji u procesu proizvodnje procenjuje kvalitet proizvoda koji tupo, u istom ritmu, istim tempom prolaze pred njegovim očima. I platu dobijamo u skladu sa tim. Ne platu u novcu, već u valuti sreće, disanja, uzdaha, poleta, kucanja srca, života!
Čim primetimo neku različitost, po automatizmu uklanjamo proizvod sa trake, a njegovo upražnjeno mesto ostaje da zjapi. Rutinizovanim pokretima, rečenicama, sistemima mišljenja i delanjem ubijamo sami sebi svaku mogućnost da živimo. Žudimo da postignemo nešto u životu, da nas pamte, da udahnemo smisao sopstvenom postojanju, ne shvatajući da je najbolje moguće postignuće živeti. Osećati se živim. Po čemu ćemo sami sebi biti upečatljiviji, ako ne po tome? Da, jednog dana ćeš diplomirati, zaposliti se, dosegnuti uspon u karijeri, venčati se, imati dete, unuka, i pratiti taj ciklus od početka. Ali onog dana kada budeš diplomirao, deo tebe će nestati. Onog dana kad primiš pohvalu na račun posla koji obavljaš ili kreiraš, kojim upravljaš i koji stvaraš, kad vidiš u očima drugih i u ogledalu da si poistovećen sa njim, da proističeš iz njega i on iz tebe, deo tebe će se deaktivirati. Budiće se u kriznim situacijama. Tada ćeš živeti. Tada ćeš trčati ka iskušenju i pomerati granice sopstvene izdržljivosti, snage, borbe.
Kresnuću vatru u sebi da upalim život. Ostalih 60 godina radnog veka taj rad neće predstavljati veće zadovoljstvo od pranja zuba ujutru. Neophodno, prija, deo mene. Dosadno.
Onog dana kad se vežem za nekoga - nestaću. Neće biti ja, već mi. Odricaću se, ulagaću, trudiću se, brinuti se, razvijati vezu sa drugom oosbom do onog momenta u kome razdvojeni, nećemo biti više isti mi, kakvi smo bili pre nego što smo se stopili. Menjaćemo jedno drugo. Razvijaćemo se. Ali, šta ćemo kad plod postane zreo za branje? Topiće nam se ukus u ustima, volećemo ga i deklarisati kao svoju omiljenu hranu, hleb nasušni. Opadaće lišće, ogoleti duša, rađaće godinama, ali kako joj koren sedi na istom mestu, iscrpiće svu slast iz uma, spoznati svaki pogled, reč, dodir, zarez, pauzu, reakciju. Kad upozna, umreće. Umreće izazov, umreće život.
Neki ljudi imaju sreće, pa sretnu nekoga podobnog da ga nikad do kraja ne istraže. Mi smo privilegovane životinje jer su nam dubine našeg uma nepresušan izvor inspiracije i večna enigma. Spoznajemo prvo sebe. Pomislimo da znamo. Upoznamo nekog drugog. Shvatimo da smo se prevarili da smo upoznali sebe, a potom i da smo se prevarili da smo upoznali tog drugog. Taj drugi takođe to shvata. Zatim ponovo upoznajemo sebe. U svakom ciklusu znamo više i bolje. Nikada kraja.
Čar je u tome što u svakom kontaktu sa drugim živim bićem imamo potencijal da ugradimo u sebe svežu česticu života koja nam je do tada bil anepoznata.
Tuga je u tome što uglavnom ne znamo kako treba da živimo. Nesreća je u tome što nam na traci života pred očima proleti drugačiji proizvod, kakav do sada nismo videli, a mi ga obavezno uhodanim senzorima prepoznajemo i karakterišemo kao goreg od onoga na šta smo navikli. Puštamo navici da nas guši. Klečimo pred standardima mišljenja, pred standardima ponašanja. Klečimo pred pravilima koja su nam drugi nesrećnici, i sami nesposobni da im se odupru, predočili. Propuštamo da primetimo vrednost različitog proizvoda. Možda lepše miriše, možda je ukusniji, iako odudara od serije standarda, možda su se to dva proizvoda slepila, spojila u jedan, vode ljubav i rugaju se paćenicima koji mehanički spuštaju ruku. Levo, desno. Gore, dole. Ta dva slepljena su možda duplo bolja nego jedan. Ne znam. I u tome je čar. U svakom slučaju probaj! prigrli sve ono što ne znaš, što ne poznaješ. Gutaj, skupljaj, uči, kao mrtav gladan, golim rukama trpaj u sebe svaki novi izazov. Produži tako, tim novim sadržajima radost spoznavanja nekom drugom, ko će te sadržaje putem tebe da spozna. Ko će to nešto čarobno, izazovno, novo, nedostižno da vidi u tvom oku, da oseti u tvom dodiru, čuje u tvom šapatu i prenese dalje.


Htela sam da ga poljubim, pa sam uzela da pišem. Da nema zidova, kuća, normi, da šetamo goli kao divlje zveri, trčala bih dok se ne srušim na zemlju dok ga ne nađem. Ne bih se libila da mu priđem. U njihovom svetu nema lažnih, iskonstruisanih oblika ponašanja. Samo čista, jaka istina i instinkti. Ono što ih deli od bogova je odsustvo razuma. Ono što nas deli od bogova je odsustvo korišćenja tog istog razuma za intenzivizaciju čula, nagona, mirisa. Za življenje života. Možda se čini da imamo dosta sekundi pred nama. Brzo prođe. Želim da doživim u što više sekundi ovo što osećam sad. Trese me iznutra, ubrzavam disanje, izoštravam čula. Ne dam nikome taj osećaj! Isprogramirani okovi društva pokušavaju da mi ga otmu, da ga suzbiju, unište, ponište. Mnogo puta su i uspeli. Mnogo češće nego što bih volela da sam ih tresnula u lice, da sam se istrgla iz njih makar istrgla zglobove i kožu zajedno sa slobodom. Ali kad ovako razmišljaš, oni te nateraju da pomisliš da su ti istrgli obraz.
Sada kada shvatam šta pokušavaju, boriću se. Moja borba će biti moj život. Moj izazov. neću se boriti sa samom sobom. Ovaj put ću se boriti sa okovima. Cilj je da oslobodim sebe, da uzmem maksimum, da iscedim iz svake voćke koju sretnem uz puti poslednju kapljicu slatkog soka, da skupljam i time razvijam sebe.
Imala sam jednom drugi cilj. I to je bio izazov. Suzbiti sebe. Pobediti prirodu. Srasti sa okovima. Ne ispadati iz koloseka, ne izdvajati se. Biti tuđ. Biti uzoran. Biti dosadan. Slušati tuđe osude kao reči hvale. "Ona je bas kako treba". To sam uspela. I bila sam srećna. A onda zamalo da me okovi uguše, prevare, navedu da mislim da su deo mene. Da su ja. Zamalo da poverujem. Da pogrešim. To bi bilo kobno po moj duh. Zamišljam paučinu koja se hvata na njega. Zamišljam muvu koja se koprca, rita, otima. A onda...prestane.
Namerno bacam standardne proizvode sa trake. Skačem po njima. šutiram ih. Smejem im se. Pravim od njih nove. Samo takve pristajem da ih konzumiram.
Okovi, licemerni lažni moralisti, otvorite usta da ih liznem i udahnem im život.

U redu je...

Pružiću ti uvid u moje mane. Možda misliš da mi u ovom “čovek je čoveku vuk” svetu to i nije baš pametno, ali ne nadaj se. Ja sam ih svesna i zato mi ne mozeš ništa.

Možeš pomisliti da to sto zelim da podelim svoje mane sa tobom govori o mojim dobrim osobinama, kao sto su iskrenost, otvorenost, lisenost svake stege i predrasudnosti, lisenost zavisnosti od misljenja drugih, ali..varas se. To govori o mojoj mani zvanoj – proracunatost. Prepredenost je jaka rec. Ostra.. Boli kao samar obrusen na lice pravednika. Uvek sam se jezila od te reci, uvek je nosila negativnu i mracnu konotaciju sa sobom. Iskvarenu. Trulu. Medjutim, proracunatost mi je nekako blaza, moze biti pozeljna i pametna. Moze biti iz dobrih pobuda. Zvucim kao da opravdavam sebe. Spiram boje pojmovima, slikam svoje mane vodenim bojama. Ali ako je pametan onaj koji zna da nista ne zna, onda je i dobar onaj koji zna da nije, a zeli da bude.

Dakle, ko su ti koji racunaju, kalkulisu, premisljaju se, dovijaju se, smisljaju, vide posledicu, a zatim traze nacin da do nje dovedu? To su oni koji imaju neki cilj, neku zelju, neki interes, neku pobudu. Ja racunam da cu, otvorivsi knjigu svojih slabosti sa svojerucnim potpisom na dnu stranice zainteresovati, zaintrigirati, privuci paznju. Jos jedna osobina koja se smatra losom. Kad razmisljam o tome, cini mi se kao da je to posledica uticaja hriscanske doktrine u kojoj smo mi na ovim prostorima odgajani. Protestanti to ne smatraju za manu. Da ne budem izvucena iz konteksta, ja volim i verujem u mnoge hriscanske postulate – ljubav, veru i nadu. Ali skromnost i poniznost ne posedujem, sto mozda i nije tako lose, s obzirom na trenutni poredak stvari u kome su mi to jedine dve osobine kojih mi manjka koje mi pomazu da iscrtam i objasnim sebi svoj identitet, koji je tesko stvoriti i odrzati u svetu masovne kulture, masovnih i formalizovanih obrazaca ponasanja, masovne gluposti.

Eto, to sam ja iza kulisa, u svojoj svesti svaki put dok razgovaram sa tobom. Kulise su svaka rec koju izgovorim, svaki pokret koji nacinim, svaki pogled koji ti uputim. Mada to i nisu neke reci, fali im živost, formalne su. Mada to i nije neki pokret, okovan mentalnim lancima, stamenoscu i suzdržanošću. Jedino je pogled autentican, to ne umem da sakrijem. Ja sam arogantna i nadmena. Pokazujem ti to svojim drzanjem. Pokazujem ti to uskracujuci ti reci koje bih mogla s tobom da podelim, vredjajuci te standardnim ispraznim recenicama koje bude nista drugo do neprijateljstvo, otudjenost i očaj.

Nisi ti u pitanju, ja sam. Nema nista u tebi pokvareno sto me navodi na takav stav. Osim toga sto te ne volim.

Jednom kad te budem upoznala i odabrala kao steciste svoje ljubavi, pokazacu ti druge mane. Takodje neprihvacene u drustvu, neprikladne, glupe. Voleću te i izgorecu od te ljubavi. Svu svoju životnu energiju usmeriću ka tebi. Nećes videti ni doživeti nista sto te nece naterati na pokret. Plakacu, smejacu se, vristacu, grebacu, vikacu, tepacu ti. Bicu ljubomorna, povredjena kad umislim da ne vidis sta radim zbog tebe. To će te ili izmožditi, ili ćes znati da koristiš moju energiju kad tebi ponestane tvoje.

Društvo misli da svoje mane treba da iskazujem obrnutim redosledom.

Da budem lažno srdačna, ljubazna, nasmejana, otvorena, uvek tu – za nekog koga ne volim.

Da budem ponosna, suzdržana, stamena, stabilna, hladna, zatvorena – prema onom koga volim. Da mu ne kažem šta mislim ako on ne misli to isto. Da mu ne kažem sta osećam, za slučaj da on ne oseća to isto. Da sačuvam ponos?

Al’ sta je ponos? Ponos je ono sto ja osećam na svoju sposobnost da ispoljavam sopstveni katalog mana prema ljudima baš ovim redosledom kojim to radim.

Sanjala sam noćas svoju prvu ljubav i nije me sramota da to kažem. On može samo da mi zahvali što uvećavam njegovo postojanje. Što ne postoji samo za sebe, samo u svom telu, nije viđen samo svojim očima, nije vođen samo svojim snovima, nije tu na svetu samo za one ruke sa kojima se rukuje i ona usta sa kojima u fizičkom prostoru i vremenu razmenjuje misli. Postoji i u paralelnom svetu, u podsvesti svih onih koje ga sanjaju… A šta ima lepše za samosvesne, arogantne osobe kakva sam ja, nego da budu prisutne svuda i u svačijoj glavi.

To zadovoljstvo umem da pružim i ja drugim osobama koje su poput mene.

Zadrži kusur!

Страствени део душе

У Платоновој идеалној држави нема места за мене.

Гледајућу дубоко у своју душу, и тражећи у њој оне делове, који је, по њему чине, видим да тамо не би било места за мене.

Мудрост - има је, али на њеном месту стоји страст. Страст влада, страст као импулс живота, догађаја, одлука. Зато што она куца као мало срце и најбоље зна шта човеку треба.

Храброст - немам је. Највише на свету плашим се следеће ствари - краја. Краја у сваком смислу, а највише у смислу остављања. Остављање је када се поделиш на пола, али не у позитивном смислу, када на свет донесеш нови живот, него када половина бива истргнута, ишчупана, насилно, неочекивано. Оставља празнину да зјапи. Ампутација. Нова рука ни нова нога не расту. Нова половина душе још мање. Храбрости да поднесем оно чега се плашим немам.

Умереност - немам је. Имам оно супротно. Крајност. Најсрећнија и најнесрећнија на свету. Не у исто време, наравно. Доминантан ми је страствени део душе. Али како није на свом месту, влада мноме уместо да се повинује свести, претвара се у ману. Каже Платон. Јесте он у праву. Јесте то дефект. Али, ништа што је људско, није ми страно. Толико људи има на свету, и сви су испомерани. Мало је оних којима разум влада, воља даје снагу, а страст се испољава само кад разум то да. Мене искрено подсећају на машине. Платонова идеална држава састојала би се од лоботомираних грађана. Не би било бајки, песама, прича. Не би било онога: И живели су срећно до краја живота. Јесте то лаж, али лаж која даје људскост човеку. Која му даје наду и веру. Ти грађани би били налик мравињаку или пчелињаку, са искривњеном сликом човека. Већи је то поремећај душе, бледа слика човека, него микс врлина и мана у свакоме од нас.

Пишем ово од срца, искрено, мисли испадају из главе као кад пукне цев, јуре што пре напоље и ето још једне Платонове илузије. Није истина да из душе не може ништа изаћи. Излазе ове моје речи, лек за душу, она мора привити своју рану, она мора избацити отров из себе у виду сваке сузе која пређе пут од мог ока, преко образа до крила. Није истина да у душу ништа не може ући. Улази светлост, смех, песма. Може ући и друга душа. У моју је ушла. Срасла се с њом. Сада је сломљена, најпре на двоје, а затим домино ефектом у хиљаде и хиљаде комадића. Чујем је како грца, грцам и ја с њом. И патим. Тресе се, вришти, плаче. Нема више виталног органа. Наравно, трансплатација би помогла, али ту одговара само то, једно срце, које је претходно било ту. Свако друго одбацујем. Као што човеку на операционом столу морате дати баш његову крвну групу. Или бар ону нулту која одговара свима.

Ако се некад осетите усамљено, несрећно и незадовољно што нисте савршени, сетите се мене. Нисте сами.


23.01.2009

"Љубав је плод околности, време стиша жар и огањ њен" Шекспир

Note: Хрија је врста беседе која се примењује када желимо да објаснимо смисао неке познате изреке или поступка неке познате личности, чији исказ или поступак за нас има сазнајни, поучни значај.

Посвећено М.Р.

"Љубав је плод околности, време стиша жар и огањ њен"
Шекспир

Када се поведе расправа о енигми, пре свега романтичне љубави, нежним осећањима и о томе шта смо за љубав све спремни да учинимо, Шекспир је неприкосновено песник на кога се најчешће позива и ослања.
Љубав је толико јака да се за њу умире, и у томе је, чини се, њена највећа вредност.

Међутим, да је Шекспир тако искључиво размишљао, његово најпознатије дело не би било сврставано у трагедију, него би било нека врста догме.
Не, Шекспир нам свакако не препоручује испијање отрова нити било коју крајност као еминентни доказ љубави, баш напротив; удубљивањем, пажљивијим размишљањем и читањем између редова долазимо до једног другачијег закључка - За љубав не треба умрети!

Љубав је плод околности. Али саме околности, иако су стварне, трају релативно.
Коцкице се у једном тренутку склапају, сачињавајући најдрагоценије уметничко дело у коме треба да уживамо. Онај ко зна да воли, љубитељ је лепоте саме по себи, љубитељ је уметности.

Када се коцкице испремештају и разграде слику коју смо волели, настаје нова стварност.
Истински мудар и племенит човек не би требало да има трунке огорчења у себи, како та отровна особина не би покварила његову моћ да препозна и подстакне поновно склапање коцкица, истих или неких нових, у неко друго време и на неком месту. Љубав је неуморно стварање, непрекидно уметничко дело. Платна се могу мењати, а понекад се деси да се на једном платну ради цео, или макар већи део живота.
Љубав је у човеку, а не изван њега.
Љубав се не сме скрнавити деструктивним мислима о смрти, депресијом, горчином. Љубав зачињена оваквим састојцима постаје преслана и није више пријатна за дегустацију.

Љубав је племенита, помаже нам да се развијамо и уздиже, а ми је својом приземношћу враћамо доле - у гроб. И притом мислимо да волимо, а заправо смо у заблуди.
Илузије које се множе годинама нашег живота, по калупу на бајке уз које смо одрастали, попут Пепељуге и Снежане, али и бајке за одрасле, Ромеа и Јулије, не дају нашој исконској моћи за исказивање конструктивне љубави да се развије.

Са друге стране, лоше је и када годинама имамо исти склоп слагалице пред собом. Она је све време вредна и волимо је, али од деструктивне опседнутости, гора је само мисао да смо стигли до врха, а од врха препустити случају и неодржавањем довести до пада на дно.
Не радити ништа.
Тако под изговором љубави, убијамо живот у вољеном бићу, и свест о њему постаје отужна, излизана. Оно нам остаје драго, али нас не чини више срећнима као онда када смо улагали себе у њега.

Време које тече само од себе, без нашег надзора и балансирања, гуши љубав. Баца је у колотечину.

Замислите да недељу дана, без хране и воде, ваздуха, сунца и смеха, седите на столици испред Да Винчијеве Тајне вечере. Она је ремек дело које буди ваша чула и помаже вам да се духовно уздигнете и зато је волите. Ви уживате, нетремице и са одушевљењем гледате у њу, али вам после неког времена зафали ентузијазма. Вредност слике по себи не би била умањена вашим буљењем у њу, али би у вама, иако би вам и даље била објективно лепа, умрла могућност за рађање емоције у присуству исте. То је зато што бисте је својом жељом за поседовањем сами уништили. Сва ваша животна радост и енергија узалудно би била потрошена у покушају да ухватите љубав.

Као када ухватите лептира у шаку и он угине након што два-три пута немоћно замаше крилима, тако и заробљена љубав умире.

Суштина лептировог постојања је у лепршавом лету.

Зато љубав не треба тражити у другима, него у себи. Треба је посматрати као способност, таленат, а не као поклон који очекујете да вам неко уручи са све честитком.

И наравно, то што је не очекујете од другога, омогућиће вам да, пружајући је сами у новим и новим околностима, заувек одржите њен пламен!

22. 02. 2009.

Non omnia possumus omnes. Ne mozemo svi sve

PRO Došavši na ovaj svet kao individue, sazdani od različitih materijala i bezbrojnih kombinacija gena, u šarenim kulturama, predodređeni smo, svako od nas, za nešto jedinstveno, samo naše. Kao što svakog čoveka od drugog razlikuje otisak prsta, tako tu razliku poznaje i otisak naše duše, naša suština.
Možemo imati iste ideje i stavove, ali različite ciljeve kojima težimo. Možemo biti talentovani za istu stvar, ali neće se kod svakog ispoljiti u istoj meri, te samim tim pri realizaciji neće i ne može imati iste rezultate. Neko može imati potencijala za učenje, saznavanje sveta i osvajanje istog sopstvenim mislima i idejama, ali zbog nedostatka podsticaja, zbog lenjosti, sve to baciti u vodu; dok neko pored njega, manje obdaren, ali uporan i poslušan vremenom premašuje i samoga sebe, a potom i sve ostale.
Otkad je sveta i hijerarhije je. Neko muči, neko je mučen. Jedni služe dok su drugi služeni. Dok jedni imaju moć da stvaraju, drugi robuju tuđim principima u životu, jer sopstvene nemaju. To je fundamentalni zakon prirode. Zakon jačeg. Sposobnost adaptacije. Pa, ko nema u glavi, ima u nogama. I rukama. Svakom svoje. A svačije je drugačije, i niko ne može isto što može neko drugi.

CONTRA Čovek kao razumno biće ima najviše privilegije, a samim tim i obaveze u lestvici svih božijih stvorenja i pojava na ovom svetu. U svakom od nas nalazi se neka duhovnost, doduše, kod nekoga kleči, kod nekoga stoji uspravno, ali je tu. Duhovnost je u mnogim svetskim religijama i kroz različite kulture ispoljenja na razne načine i u svakakvim vidovima. Svemu tome, zajednička je vera u nešto. Čak i ljudi koji sebe nazivaju ateistima veruju u nešto. Imaju sopstveni ideal. Vera u racionalno, nasuprot natprirodnom, božanskom.
Svi se rađamo, rastemo i umiremo. Svi osećamo strah, radost, bol. Svi možemo da volimo. Sebe, druge, svet, neku pojavu. Možemo čak i da volimo da mrzimo.
Univerzalne stvari koje svi mogu. Suština koja nas veže. Vera. Nada. Rad. I Ljubav.
Svi se ponekad osećamo izgubljeno, pomračen nam je um, izgubljen kompas. Razlika je u tome što jedni to znaju da suzbiju, kontrolišu, dok su drugi, koji to ne znaju uzrok zla među nama. Oni nisu sami po sebi zli, ali su marionete u rukama mračnih i neistraženih strana ljudskog uma. Zlo je ništa do pomračenje duše, slepilo pred iskonskom dobrotom u nama. Jin i Jang. Đavo kao posrnuli anđeo. Rađamo se čisti, da li ćemo takvi i ostati, zavisi isključivo od nas samih. Kad bi svi poželeli da budu dobri, svi bi to i bili. Znači, nije stvar u nemoći, svi sve možemo, ali je pitanje izbora.

Put kojim ćemo doći do željenog cilja biramo na startu. Svakom je dato da izabere šta god poželi, šta god zamisli, sve. Sve što postoji. Ali, svakom je dovoljan samo jedan. Taj jedan je i onaj pravi, i on vodi samo pravo. Ne krivuda, ne skreće. Skliznemo li s njega, shvatićemo pre ili kasnije da on nije naš i da mi njime ne možemo koračati ili otežavamo sebi dolazak do poente sopstvenog života.