Da li Vam ponekad proleti kroz glavu misao koja Vam stavlja do znanja da su Vasa osecanja isprogramirana, naucena, nametnuta, sputana, normirana od strane drustva, bas ovog datuma i casa u kome se nalazite? Bas ovog mesta. Ja imam utisak, i da se nalazim cak dva veka unazad, i hiljadu milja odavde, da bi ta misao podjednako cesto obitavala u meni, kao nezvani, drski gost, ali koji vas na neki nacin razveseli jer je tako brutalno iskren.

Jednostavno receno, u drustvu postoje ocekivanja o tome kako bi trebalo da radimo sve sto radimo. Na koji nacin, u kojim granicama, koliko cesto, u kojim prilikama, na kojim mestima, sa kojim ljudima, u kojim kolicinama, u koje vreme. Zbog cega. Zbog koga. Na svako pitanje postoji iskonstruisan ubedljiv odgovor. Problem nastaje kada "nevidljiva ruka" koja nas kontrolise, umesa svoje prste u sferu nasih osecanja. Tada u drustvu nastaju ocekivanja o tome kako bi trebalo da se osecamo dok radimo ono sto bi trebalo da radimo.
Prema kome.
Koliko cesto.
Koliko jako.
Na koji nacin.
Koliko trajno.
Koliko podeljeno.
Zatim, razliciti prirucnici o samopomoci nam zdusno govore kako bi trebalo da se osecamo u pogledu sebe samih, dok se osecamo onako kako bi trebalo da se osecamo u prisustvu drugih u nasem zivotu, dok radimo ono sto bi trebalo da radimo da bismo dosegli univerzalni cilj – da umremo opskrbljeni znanjem o tome sta je svrha onoga sto smo proziveli.
Kako bi trebalo da volimo sebe.
Kako bi trebalo da ugadjamo sebi.
Kako bi trebalo da budemo zreli.
Odgovorni.
Jaki.
Pouzdani.
Tolerantni.
Puni samopouzdanja.
Nasmejani.
Raspolozeni.
Druzeljubivi.
Blagonakloni.
Iskreni.
Ljubopitljivi.
Radoznali.
Kako bi trebalo da se osecamo kada se zaljubimo.
Posle koliko vremena nam je dozvoljeno da se javimo i blago i ljubazno stavimo do znanja osobi sa kojom smo ostvarili kontakt u cilju emotivnog upoznavanja i zblizavanja, da nam je bilo prijatno u drustvu iste. Ili na koji nacin staviti do znanja da ne zelimo dalji kontakt, a da ne ispadnemo neljubazni i bezosecajni.
Posle koliko vremena reci: "Volim te"
Na koja mesta izlaziti.
Sta je dozvoljeno promeniti, izgubiti, napustiti, izostaviti, zrtvovati, zarad te druge osobe.
Sta uraditi kada osetimo zanimanje za neku drugu osobu, a pritom smo se deklarisali kao neko ko je zaljubljen, ili voli.
Muciti sebe silujuci osecanja i instinkte, guseci ih naucenim obrascima ponasanja koje nam je drustvo nametnulo da bi opstalo. Ono je u jednom uspelo – taj nacin funkcionise.

Devojka u ranim dvadesetim. Studira, zavrsila je gimnaziju. Polozila vozacki. Uci dva strana jezika. Ima drugarice. Ide na ples. Tri godine je u vezi sa deckom u koga je bila zaljubljena, a sada ga voli. On je deo njenog sveta. On je njen prijatelj. On joj je poznat. Njemu je naklonjena. Njega zeli zauvek pored sebe. Uz njega je sigurna. Zeli da zavrsi studije, da se zaposli, da se uda, da rodi decu, da doceka unucice i zlatnu svadbu i da umre. Zasto? Tako treba. To je ideal, to je cilj kome se tezi. Lici li Vama ovo na svrhu zivota?

Ovakav obrazac ponasanja funkcionise vekovima u Zapadnim drustvima, u neznatno izmenjenim i prosirenim formama u vidu emancipacije zena, procesa obaveznog obrazovanja za siroke mase, sirenja masovne kulture i pojave globalnih vidova komunikacije. Ali funkcionise. Drustvo obnavlja samo sebe. Preziva. Vrti se u krug. Panta rei, ali sve u biti ostaje isto.
Postavlja se pitanje: Zasto rusiti uspostavljene obrasce ponasanja i misljenja, kada postojeci funkcionise na sasvim zadovoljavajucem nivou?
Da li smatrate da su ispunjeni, srecni ljudi, puni iskustva, radosti, cistote, zivota u vasoj okolini izuzetak ili pravilo? Za koliko njih smatrate da zivi onako kako bi to zaista zelelo?