Na koga čovek da se osloni, na koga da računa, ima li sigurnosti na svetu? U majčinom  naručju, da, kada su potrebe osnovne, iskonske, egzenstencijalne. Hrane nas, uspavljuju nas, štite nas. Ništa nam više ne treba osim te ljubavi. Nažalost, postoje roditelji koji vremenom, pod uticajem raznih nesrećnih okolnosti, zaboravljaju da nam je ta ljubav od trenutka kada smo je prvi put primili potrebna zauvek. Nepohodna za rast, razvoj, spokoj.

Pripitomite gorilu, odgajite je kao dete u civilizaciji. Pustite je sutra u dzunglu; ako bude imala sreće, preživeće. Prilagodiće se nanovo. Taj osećaj izgubljenosti, nesigurnosti, tla koje se izmiče pod nogama odlučuje o svemu. Pribrati se, istrpeti senzaciju i prihvatiti je kao iluziju. Osetiti sebe, spoznati sebe, nahraniti samog sebe, uspavati, uljuljkati i voleti, niko to ne može bolje. Sačuvati se. Opstati. Povratiti tlo pod nogama.

Noćna svetla grada. Ulice, semafori, automobili. Soliteri. Nizovi zgrada. Banke, bilbordi. Red drveća, tri reda betona. Pet kvadrata parka, sto i pet kvadrata asfalta. Sve kupuje novac. Bez imovine, bez skloništa, bez ličnog ključa. Ključa od sigurnosnih vrata iza kojih svi naši strahovi koje krijemo od drugih, koji su takođe preplavljeni identičnim i univerzalnim strahovima, ostaju sakriveni. Nema pećine da se sakriješ, nema uvale, nema prirodnog skloništa. Samo vekovima kreiranih bezličnih, protivprirodnih zaklona od čelika, betona i prljavih para. Kao i pre dva miliona godina, skloništu nemaju pristup svi. Samo najjači. Najspretniji. Najveštiji. Najpokvareniji? I to je često. Međutim, ima još predispozicija. Kažu da sam jaka. Kažu da sam pametna. Kažu da sam uporna. Kažu da sam samosvesna. Kažu da sam odgovorna. Kažu da sam pedantna. Kažu da sam predana. Kažu da vide moj cilj. Pa ipak, na vetrometini stojim i uplašeno svom svojom krhkom snagom tražim pogledom pećinu. Tražim je srcem.  Dušom. Očajno, odlučno, razdragano, tužno, razočarano, ljuto, besno i iz inata! I dalje vidim samo široke ulice. Redove i redove automobila. Otuđene ljude, isfrustrirane, otužne, u trci za nečim za šta misle da će im doneti sreću. Pare, pare, pare. Profit, stvari, posedi. Materija u raznim oblicima neizvesno menja svoju formu i protiče iz ruke u ruku. Kad bi se samo setili da je sve što im je potrebno sigurnost  i toplina nečijeg zagrljaja, poljubac u slepoočnicu za laku noć, ruka u ruci..  sigurna i na poljani, u pećini, i u kolibi, straćari, i u vili, dvorcu, i na otvorenom, zatvorenom, bezbedna uz tebe.