Gušimo se, sputavamo se. Iz dana u dan odrađujemo život kao fabrički radnik koji u procesu proizvodnje procenjuje kvalitet proizvoda koji tupo, u istom ritmu, istim tempom prolaze pred njegovim očima. I platu dobijamo u skladu sa tim. Ne platu u novcu, već u valuti sreće, disanja, uzdaha, poleta, kucanja srca, života!
Čim primetimo neku različitost, po automatizmu uklanjamo proizvod sa trake, a njegovo upražnjeno mesto ostaje da zjapi. Rutinizovanim pokretima, rečenicama, sistemima mišljenja i delanjem ubijamo sami sebi svaku mogućnost da živimo. Žudimo da postignemo nešto u životu, da nas pamte, da udahnemo smisao sopstvenom postojanju, ne shvatajući da je najbolje moguće postignuće živeti. Osećati se živim. Po čemu ćemo sami sebi biti upečatljiviji, ako ne po tome? Da, jednog dana ćeš diplomirati, zaposliti se, dosegnuti uspon u karijeri, venčati se, imati dete, unuka, i pratiti taj ciklus od početka. Ali onog dana kada budeš diplomirao, deo tebe će nestati. Onog dana kad primiš pohvalu na račun posla koji obavljaš ili kreiraš, kojim upravljaš i koji stvaraš, kad vidiš u očima drugih i u ogledalu da si poistovećen sa njim, da proističeš iz njega i on iz tebe, deo tebe će se deaktivirati. Budiće se u kriznim situacijama. Tada ćeš živeti. Tada ćeš trčati ka iskušenju i pomerati granice sopstvene izdržljivosti, snage, borbe.
Kresnuću vatru u sebi da upalim život. Ostalih 60 godina radnog veka taj rad neće predstavljati veće zadovoljstvo od pranja zuba ujutru. Neophodno, prija, deo mene. Dosadno.
Onog dana kad se vežem za nekoga - nestaću. Neće biti ja, već mi. Odricaću se, ulagaću, trudiću se, brinuti se, razvijati vezu sa drugom oosbom do onog momenta u kome razdvojeni, nećemo biti više isti mi, kakvi smo bili pre nego što smo se stopili. Menjaćemo jedno drugo. Razvijaćemo se. Ali, šta ćemo kad plod postane zreo za branje? Topiće nam se ukus u ustima, volećemo ga i deklarisati kao svoju omiljenu hranu, hleb nasušni. Opadaće lišće, ogoleti duša, rađaće godinama, ali kako joj koren sedi na istom mestu, iscrpiće svu slast iz uma, spoznati svaki pogled, reč, dodir, zarez, pauzu, reakciju. Kad upozna, umreće. Umreće izazov, umreće život.
Neki ljudi imaju sreće, pa sretnu nekoga podobnog da ga nikad do kraja ne istraže. Mi smo privilegovane životinje jer su nam dubine našeg uma nepresušan izvor inspiracije i večna enigma. Spoznajemo prvo sebe. Pomislimo da znamo. Upoznamo nekog drugog. Shvatimo da smo se prevarili da smo upoznali sebe, a potom i da smo se prevarili da smo upoznali tog drugog. Taj drugi takođe to shvata. Zatim ponovo upoznajemo sebe. U svakom ciklusu znamo više i bolje. Nikada kraja.
Čar je u tome što u svakom kontaktu sa drugim živim bićem imamo potencijal da ugradimo u sebe svežu česticu života koja nam je do tada bil anepoznata.
Tuga je u tome što uglavnom ne znamo kako treba da živimo. Nesreća je u tome što nam na traci života pred očima proleti drugačiji proizvod, kakav do sada nismo videli, a mi ga obavezno uhodanim senzorima prepoznajemo i karakterišemo kao goreg od onoga na šta smo navikli. Puštamo navici da nas guši. Klečimo pred standardima mišljenja, pred standardima ponašanja. Klečimo pred pravilima koja su nam drugi nesrećnici, i sami nesposobni da im se odupru, predočili. Propuštamo da primetimo vrednost različitog proizvoda. Možda lepše miriše, možda je ukusniji, iako odudara od serije standarda, možda su se to dva proizvoda slepila, spojila u jedan, vode ljubav i rugaju se paćenicima koji mehanički spuštaju ruku. Levo, desno. Gore, dole. Ta dva slepljena su možda duplo bolja nego jedan. Ne znam. I u tome je čar. U svakom slučaju probaj! prigrli sve ono što ne znaš, što ne poznaješ. Gutaj, skupljaj, uči, kao mrtav gladan, golim rukama trpaj u sebe svaki novi izazov. Produži tako, tim novim sadržajima radost spoznavanja nekom drugom, ko će te sadržaje putem tebe da spozna. Ko će to nešto čarobno, izazovno, novo, nedostižno da vidi u tvom oku, da oseti u tvom dodiru, čuje u tvom šapatu i prenese dalje.
Htela sam da ga poljubim, pa sam uzela da pišem. Da nema zidova, kuća, normi, da šetamo goli kao divlje zveri, trčala bih dok se ne srušim na zemlju dok ga ne nađem. Ne bih se libila da mu priđem. U njihovom svetu nema lažnih, iskonstruisanih oblika ponašanja. Samo čista, jaka istina i instinkti. Ono što ih deli od bogova je odsustvo razuma. Ono što nas deli od bogova je odsustvo korišćenja tog istog razuma za intenzivizaciju čula, nagona, mirisa. Za življenje života. Možda se čini da imamo dosta sekundi pred nama. Brzo prođe. Želim da doživim u što više sekundi ovo što osećam sad. Trese me iznutra, ubrzavam disanje, izoštravam čula. Ne dam nikome taj osećaj! Isprogramirani okovi društva pokušavaju da mi ga otmu, da ga suzbiju, unište, ponište. Mnogo puta su i uspeli. Mnogo češće nego što bih volela da sam ih tresnula u lice, da sam se istrgla iz njih makar istrgla zglobove i kožu zajedno sa slobodom. Ali kad ovako razmišljaš, oni te nateraju da pomisliš da su ti istrgli obraz.
Sada kada shvatam šta pokušavaju, boriću se. Moja borba će biti moj život. Moj izazov. neću se boriti sa samom sobom. Ovaj put ću se boriti sa okovima. Cilj je da oslobodim sebe, da uzmem maksimum, da iscedim iz svake voćke koju sretnem uz puti poslednju kapljicu slatkog soka, da skupljam i time razvijam sebe.
Imala sam jednom drugi cilj. I to je bio izazov. Suzbiti sebe. Pobediti prirodu. Srasti sa okovima. Ne ispadati iz koloseka, ne izdvajati se. Biti tuđ. Biti uzoran. Biti dosadan. Slušati tuđe osude kao reči hvale. "Ona je bas kako treba". To sam uspela. I bila sam srećna. A onda zamalo da me okovi uguše, prevare, navedu da mislim da su deo mene. Da su ja. Zamalo da poverujem. Da pogrešim. To bi bilo kobno po moj duh. Zamišljam paučinu koja se hvata na njega. Zamišljam muvu koja se koprca, rita, otima. A onda...prestane.
Namerno bacam standardne proizvode sa trake. Skačem po njima. šutiram ih. Smejem im se. Pravim od njih nove. Samo takve pristajem da ih konzumiram.
Okovi, licemerni lažni moralisti, otvorite usta da ih liznem i udahnem im život.
Čim primetimo neku različitost, po automatizmu uklanjamo proizvod sa trake, a njegovo upražnjeno mesto ostaje da zjapi. Rutinizovanim pokretima, rečenicama, sistemima mišljenja i delanjem ubijamo sami sebi svaku mogućnost da živimo. Žudimo da postignemo nešto u životu, da nas pamte, da udahnemo smisao sopstvenom postojanju, ne shvatajući da je najbolje moguće postignuće živeti. Osećati se živim. Po čemu ćemo sami sebi biti upečatljiviji, ako ne po tome? Da, jednog dana ćeš diplomirati, zaposliti se, dosegnuti uspon u karijeri, venčati se, imati dete, unuka, i pratiti taj ciklus od početka. Ali onog dana kada budeš diplomirao, deo tebe će nestati. Onog dana kad primiš pohvalu na račun posla koji obavljaš ili kreiraš, kojim upravljaš i koji stvaraš, kad vidiš u očima drugih i u ogledalu da si poistovećen sa njim, da proističeš iz njega i on iz tebe, deo tebe će se deaktivirati. Budiće se u kriznim situacijama. Tada ćeš živeti. Tada ćeš trčati ka iskušenju i pomerati granice sopstvene izdržljivosti, snage, borbe.
Kresnuću vatru u sebi da upalim život. Ostalih 60 godina radnog veka taj rad neće predstavljati veće zadovoljstvo od pranja zuba ujutru. Neophodno, prija, deo mene. Dosadno.
Onog dana kad se vežem za nekoga - nestaću. Neće biti ja, već mi. Odricaću se, ulagaću, trudiću se, brinuti se, razvijati vezu sa drugom oosbom do onog momenta u kome razdvojeni, nećemo biti više isti mi, kakvi smo bili pre nego što smo se stopili. Menjaćemo jedno drugo. Razvijaćemo se. Ali, šta ćemo kad plod postane zreo za branje? Topiće nam se ukus u ustima, volećemo ga i deklarisati kao svoju omiljenu hranu, hleb nasušni. Opadaće lišće, ogoleti duša, rađaće godinama, ali kako joj koren sedi na istom mestu, iscrpiće svu slast iz uma, spoznati svaki pogled, reč, dodir, zarez, pauzu, reakciju. Kad upozna, umreće. Umreće izazov, umreće život.
Neki ljudi imaju sreće, pa sretnu nekoga podobnog da ga nikad do kraja ne istraže. Mi smo privilegovane životinje jer su nam dubine našeg uma nepresušan izvor inspiracije i večna enigma. Spoznajemo prvo sebe. Pomislimo da znamo. Upoznamo nekog drugog. Shvatimo da smo se prevarili da smo upoznali sebe, a potom i da smo se prevarili da smo upoznali tog drugog. Taj drugi takođe to shvata. Zatim ponovo upoznajemo sebe. U svakom ciklusu znamo više i bolje. Nikada kraja.
Čar je u tome što u svakom kontaktu sa drugim živim bićem imamo potencijal da ugradimo u sebe svežu česticu života koja nam je do tada bil anepoznata.
Tuga je u tome što uglavnom ne znamo kako treba da živimo. Nesreća je u tome što nam na traci života pred očima proleti drugačiji proizvod, kakav do sada nismo videli, a mi ga obavezno uhodanim senzorima prepoznajemo i karakterišemo kao goreg od onoga na šta smo navikli. Puštamo navici da nas guši. Klečimo pred standardima mišljenja, pred standardima ponašanja. Klečimo pred pravilima koja su nam drugi nesrećnici, i sami nesposobni da im se odupru, predočili. Propuštamo da primetimo vrednost različitog proizvoda. Možda lepše miriše, možda je ukusniji, iako odudara od serije standarda, možda su se to dva proizvoda slepila, spojila u jedan, vode ljubav i rugaju se paćenicima koji mehanički spuštaju ruku. Levo, desno. Gore, dole. Ta dva slepljena su možda duplo bolja nego jedan. Ne znam. I u tome je čar. U svakom slučaju probaj! prigrli sve ono što ne znaš, što ne poznaješ. Gutaj, skupljaj, uči, kao mrtav gladan, golim rukama trpaj u sebe svaki novi izazov. Produži tako, tim novim sadržajima radost spoznavanja nekom drugom, ko će te sadržaje putem tebe da spozna. Ko će to nešto čarobno, izazovno, novo, nedostižno da vidi u tvom oku, da oseti u tvom dodiru, čuje u tvom šapatu i prenese dalje.
Htela sam da ga poljubim, pa sam uzela da pišem. Da nema zidova, kuća, normi, da šetamo goli kao divlje zveri, trčala bih dok se ne srušim na zemlju dok ga ne nađem. Ne bih se libila da mu priđem. U njihovom svetu nema lažnih, iskonstruisanih oblika ponašanja. Samo čista, jaka istina i instinkti. Ono što ih deli od bogova je odsustvo razuma. Ono što nas deli od bogova je odsustvo korišćenja tog istog razuma za intenzivizaciju čula, nagona, mirisa. Za življenje života. Možda se čini da imamo dosta sekundi pred nama. Brzo prođe. Želim da doživim u što više sekundi ovo što osećam sad. Trese me iznutra, ubrzavam disanje, izoštravam čula. Ne dam nikome taj osećaj! Isprogramirani okovi društva pokušavaju da mi ga otmu, da ga suzbiju, unište, ponište. Mnogo puta su i uspeli. Mnogo češće nego što bih volela da sam ih tresnula u lice, da sam se istrgla iz njih makar istrgla zglobove i kožu zajedno sa slobodom. Ali kad ovako razmišljaš, oni te nateraju da pomisliš da su ti istrgli obraz.
Sada kada shvatam šta pokušavaju, boriću se. Moja borba će biti moj život. Moj izazov. neću se boriti sa samom sobom. Ovaj put ću se boriti sa okovima. Cilj je da oslobodim sebe, da uzmem maksimum, da iscedim iz svake voćke koju sretnem uz puti poslednju kapljicu slatkog soka, da skupljam i time razvijam sebe.
Imala sam jednom drugi cilj. I to je bio izazov. Suzbiti sebe. Pobediti prirodu. Srasti sa okovima. Ne ispadati iz koloseka, ne izdvajati se. Biti tuđ. Biti uzoran. Biti dosadan. Slušati tuđe osude kao reči hvale. "Ona je bas kako treba". To sam uspela. I bila sam srećna. A onda zamalo da me okovi uguše, prevare, navedu da mislim da su deo mene. Da su ja. Zamalo da poverujem. Da pogrešim. To bi bilo kobno po moj duh. Zamišljam paučinu koja se hvata na njega. Zamišljam muvu koja se koprca, rita, otima. A onda...prestane.
Namerno bacam standardne proizvode sa trake. Skačem po njima. šutiram ih. Smejem im se. Pravim od njih nove. Samo takve pristajem da ih konzumiram.
Okovi, licemerni lažni moralisti, otvorite usta da ih liznem i udahnem im život.
Нема коментара:
Постави коментар