Vidim je i vidim sebe. Ona je ja. I ja sam ona. Mene plaši budućnost, a ona gleda u prošlost i pita se da li je sve dobro uradila. Za ovakav duh kakav delimo nas dve sa ko zna koliko još ljudi na svetu, život je kratak. Svet je mali. Vreme i prostor guše.
Gledam je. Ona guta još jednu od hiljade knjiga koje je pročitala  na istu temu, dok u pozadini lagano svira muzika, a harmoniju kvare zvukovi telefona, dolazećeg sms-a, poruke na fejsbuku, i ne tako novog filma koji još nije stigla da pogleda.
Raditi samo jednu stvar u ovom veku, odlika je malobrojnih, koji znaju Istinu. I znaju suštinu. Zagazila je u svoje četrdesete i uspaničeno trči iz dana u dan, kroz život, grabi i upija što više sadržaja, što više slova, što više zvukova, što više razgovora, da sve obuhvati u sebe, da sve proživi i doživi jer sad je na pola života. Hoćemo li sve stići? Ja sam na početku, a plaši me isto pitanje.
Otkrila sam koja je tema knjige koju iznova čitamo ona i ja, i nama slični. Ona ima više imena, ali sva ona samo označavaju različite aspekte slobode i srčanosti. Zove se ljubav. Zove se hrabrost. Zove se osmeh, sunce, poljana, vazduh, more, trčanje, pahulja, vetar i sreća. To su joj imena.  Ljudi su zarobljeni u ovom veku. Zarobljeni i zaslepljeni. Toliko znanja, toliko prilika, toliko mogućnosti. A šta radimo? Provodimo život planirajući ga, umesto živeći ga. Najveća mi je želja da se toga otrgnem.


Gradski čovek, čovek 21. veka, tehnologije, čovek ambicija, unapred zacrtanih ciljeva, planova po kojima živi radi ishoda koji mu neće ništa značiti kada dođe, ne ume da voli. Ne ume, ne zna, ne može. Evolucija emocionalne inteligencije kod prosečnog građanina sveta se kreće depresivnim pravcem i obrnuto je proporcionalna sa razvitkom nauke i tehnologije. Skoro da nema više tajni, nema misterije, nema čari saznavanja života, prirode i sveta.
Danas se čovek plaši da voli.
Nije tehnologija sama po sebi ta koja nas otuđuje jedne od drugih, već je to cilj zbog koga se čovečanstvo trudi da je sve više i više razvije. Profit. Želja da se dosegne nešto što se još uvek nema, a bez pokušaja i izbezumljeni od straha da bi prvenstveno mogli da dostignemo sebe, da spoznamo jednostavne istine i da se trudimo da se saživimo sa prirodom. Jer na kraju krajeva, od nje smo satkani, od nje smo postali, a svakog sekunda slepi od pohlepe, ludi od požude, potcenjujemo njenu moć da nas učini srećnim. Sve više i više se od nje otuđujemo. Otuđujući se od nje, otuđeni smo jedni od drugih.
Čovečnost danas leži u žiteljima nekih trećih, četvrtih i petih svetova. Njihove kulture, koje im pružaju mir, stabilnost i veliku i prostu istinu, omogućavaju im da vole.
Zapadni čovek, uplašen brzinom koja mu je nametnuta, treba da uči od ljudi koji su još uvek ljudi.
Tolika brzina suđena je svetlosti zvezda. Ona nije za čoveka.
Za čoveka odgovarajuća brzina je ton drugog ljudskog glasa, šum vetra i poskakivanje potoka.


Kako je moguće da smo to zaboravili?


http://bukovski-carls.blogspot.com/2011/08/bez-snova.html


Posvećeno jednoj Dubravki.