Note: Хрија је врста беседе која се примењује када желимо да објаснимо смисао неке познате изреке или поступка неке познате личности, чији исказ или поступак за нас има сазнајни, поучни значај.
Посвећено М.Р.
"Љубав је плод околности, време стиша жар и огањ њен"
Шекспир
Када се поведе расправа о енигми, пре свега романтичне љубави, нежним осећањима и о томе шта смо за љубав све спремни да учинимо, Шекспир је неприкосновено песник на кога се најчешће позива и ослања.
Љубав је толико јака да се за њу умире, и у томе је, чини се, њена највећа вредност.
Међутим, да је Шекспир тако искључиво размишљао, његово најпознатије дело не би било сврставано у трагедију, него би било нека врста догме.
Не, Шекспир нам свакако не препоручује испијање отрова нити било коју крајност као еминентни доказ љубави, баш напротив; удубљивањем, пажљивијим размишљањем и читањем између редова долазимо до једног другачијег закључка - За љубав не треба умрети!
Љубав је плод околности. Али саме околности, иако су стварне, трају релативно.
Коцкице се у једном тренутку склапају, сачињавајући најдрагоценије уметничко дело у коме треба да уживамо. Онај ко зна да воли, љубитељ је лепоте саме по себи, љубитељ је уметности.
Када се коцкице испремештају и разграде слику коју смо волели, настаје нова стварност.
Истински мудар и племенит човек не би требало да има трунке огорчења у себи, како та отровна особина не би покварила његову моћ да препозна и подстакне поновно склапање коцкица, истих или неких нових, у неко друго време и на неком месту. Љубав је неуморно стварање, непрекидно уметничко дело. Платна се могу мењати, а понекад се деси да се на једном платну ради цео, или макар већи део живота.
Љубав је у човеку, а не изван њега.
Љубав се не сме скрнавити деструктивним мислима о смрти, депресијом, горчином. Љубав зачињена оваквим састојцима постаје преслана и није више пријатна за дегустацију.
Љубав је племенита, помаже нам да се развијамо и уздиже, а ми је својом приземношћу враћамо доле - у гроб. И притом мислимо да волимо, а заправо смо у заблуди.
Илузије које се множе годинама нашег живота, по калупу на бајке уз које смо одрастали, попут Пепељуге и Снежане, али и бајке за одрасле, Ромеа и Јулије, не дају нашој исконској моћи за исказивање конструктивне љубави да се развије.
Са друге стране, лоше је и када годинама имамо исти склоп слагалице пред собом. Она је све време вредна и волимо је, али од деструктивне опседнутости, гора је само мисао да смо стигли до врха, а од врха препустити случају и неодржавањем довести до пада на дно.
Не радити ништа.
Тако под изговором љубави, убијамо живот у вољеном бићу, и свест о њему постаје отужна, излизана. Оно нам остаје драго, али нас не чини више срећнима као онда када смо улагали себе у њега.
Време које тече само од себе, без нашег надзора и балансирања, гуши љубав. Баца је у колотечину.
Замислите да недељу дана, без хране и воде, ваздуха, сунца и смеха, седите на столици испред Да Винчијеве Тајне вечере. Она је ремек дело које буди ваша чула и помаже вам да се духовно уздигнете и зато је волите. Ви уживате, нетремице и са одушевљењем гледате у њу, али вам после неког времена зафали ентузијазма. Вредност слике по себи не би била умањена вашим буљењем у њу, али би у вама, иако би вам и даље била објективно лепа, умрла могућност за рађање емоције у присуству исте. То је зато што бисте је својом жељом за поседовањем сами уништили. Сва ваша животна радост и енергија узалудно би била потрошена у покушају да ухватите љубав.
Као када ухватите лептира у шаку и он угине након што два-три пута немоћно замаше крилима, тако и заробљена љубав умире.
Суштина лептировог постојања је у лепршавом лету.
Зато љубав не треба тражити у другима, него у себи. Треба је посматрати као способност, таленат, а не као поклон који очекујете да вам неко уручи са све честитком.
И наравно, то што је не очекујете од другога, омогућиће вам да, пружајући је сами у новим и новим околностима, заувек одржите њен пламен!
22. 02. 2009.
Посвећено М.Р.
"Љубав је плод околности, време стиша жар и огањ њен"
Шекспир
Када се поведе расправа о енигми, пре свега романтичне љубави, нежним осећањима и о томе шта смо за љубав све спремни да учинимо, Шекспир је неприкосновено песник на кога се најчешће позива и ослања.
Љубав је толико јака да се за њу умире, и у томе је, чини се, њена највећа вредност.
Међутим, да је Шекспир тако искључиво размишљао, његово најпознатије дело не би било сврставано у трагедију, него би било нека врста догме.
Не, Шекспир нам свакако не препоручује испијање отрова нити било коју крајност као еминентни доказ љубави, баш напротив; удубљивањем, пажљивијим размишљањем и читањем између редова долазимо до једног другачијег закључка - За љубав не треба умрети!
Љубав је плод околности. Али саме околности, иако су стварне, трају релативно.
Коцкице се у једном тренутку склапају, сачињавајући најдрагоценије уметничко дело у коме треба да уживамо. Онај ко зна да воли, љубитељ је лепоте саме по себи, љубитељ је уметности.
Када се коцкице испремештају и разграде слику коју смо волели, настаје нова стварност.
Истински мудар и племенит човек не би требало да има трунке огорчења у себи, како та отровна особина не би покварила његову моћ да препозна и подстакне поновно склапање коцкица, истих или неких нових, у неко друго време и на неком месту. Љубав је неуморно стварање, непрекидно уметничко дело. Платна се могу мењати, а понекад се деси да се на једном платну ради цео, или макар већи део живота.
Љубав је у човеку, а не изван њега.
Љубав се не сме скрнавити деструктивним мислима о смрти, депресијом, горчином. Љубав зачињена оваквим састојцима постаје преслана и није више пријатна за дегустацију.
Љубав је племенита, помаже нам да се развијамо и уздиже, а ми је својом приземношћу враћамо доле - у гроб. И притом мислимо да волимо, а заправо смо у заблуди.
Илузије које се множе годинама нашег живота, по калупу на бајке уз које смо одрастали, попут Пепељуге и Снежане, али и бајке за одрасле, Ромеа и Јулије, не дају нашој исконској моћи за исказивање конструктивне љубави да се развије.
Са друге стране, лоше је и када годинама имамо исти склоп слагалице пред собом. Она је све време вредна и волимо је, али од деструктивне опседнутости, гора је само мисао да смо стигли до врха, а од врха препустити случају и неодржавањем довести до пада на дно.
Не радити ништа.
Тако под изговором љубави, убијамо живот у вољеном бићу, и свест о њему постаје отужна, излизана. Оно нам остаје драго, али нас не чини више срећнима као онда када смо улагали себе у њега.
Време које тече само од себе, без нашег надзора и балансирања, гуши љубав. Баца је у колотечину.
Замислите да недељу дана, без хране и воде, ваздуха, сунца и смеха, седите на столици испред Да Винчијеве Тајне вечере. Она је ремек дело које буди ваша чула и помаже вам да се духовно уздигнете и зато је волите. Ви уживате, нетремице и са одушевљењем гледате у њу, али вам после неког времена зафали ентузијазма. Вредност слике по себи не би била умањена вашим буљењем у њу, али би у вама, иако би вам и даље била објективно лепа, умрла могућност за рађање емоције у присуству исте. То је зато што бисте је својом жељом за поседовањем сами уништили. Сва ваша животна радост и енергија узалудно би била потрошена у покушају да ухватите љубав.
Као када ухватите лептира у шаку и он угине након што два-три пута немоћно замаше крилима, тако и заробљена љубав умире.
Суштина лептировог постојања је у лепршавом лету.
Зато љубав не треба тражити у другима, него у себи. Треба је посматрати као способност, таленат, а не као поклон који очекујете да вам неко уручи са све честитком.
И наравно, то што је не очекујете од другога, омогућиће вам да, пружајући је сами у новим и новим околностима, заувек одржите њен пламен!
22. 02. 2009.
Нема коментара:
Постави коментар