Основни подаци о мени

Моја слика
Belgrade, Serbia
Beše jedan rimski vođa...posvetio je samom sebi svoje reči. Pretačem sebe u reči, prepisujem, dopisujem, i podvlačim važna mesta šarenim markerima. Oči mi ne vide, uši ne čuju, mozak stvara iluzije i iz dana u dan me vara, ali... kako koje slovo sleće na papir, bol popušta, u pravilnim razmacima. Vraća se kad stavim tačku. Dok pišem pokušavam da spoznam istinu, da spoznam sebe, da prepišem sebi recept sa osećajima i osećanjima koja će me izlečiti. Zato pišem i pisaću. Nema višeg cilja, nema želje da pomognem drugom biću svojim primerom, iskustvom, da ukažem nekome na svet iz moje vizure. Svaki čovek je sopstveni centar oko koga se svi ostali vrte. Kad pomažemo, činimo to da nas neko drugi primeti pri tom činu, kad plačemo, želimo da nas neko primeti i sažali se, kad uspemo, draži nam je rezultat tog uspeha nego sam proces, kad padamo, treba nam neko da nas podigne. Prokleti smo jer drugi su nam potrebni, a opet ne možemo da se izmestimo van sebe.

Странице

22. 10. 2011.

Страствени део душе

У Платоновој идеалној држави нема места за мене.

Гледајућу дубоко у своју душу, и тражећи у њој оне делове, који је, по њему чине, видим да тамо не би било места за мене.

Мудрост - има је, али на њеном месту стоји страст. Страст влада, страст као импулс живота, догађаја, одлука. Зато што она куца као мало срце и најбоље зна шта човеку треба.

Храброст - немам је. Највише на свету плашим се следеће ствари - краја. Краја у сваком смислу, а највише у смислу остављања. Остављање је када се поделиш на пола, али не у позитивном смислу, када на свет донесеш нови живот, него када половина бива истргнута, ишчупана, насилно, неочекивано. Оставља празнину да зјапи. Ампутација. Нова рука ни нова нога не расту. Нова половина душе још мање. Храбрости да поднесем оно чега се плашим немам.

Умереност - немам је. Имам оно супротно. Крајност. Најсрећнија и најнесрећнија на свету. Не у исто време, наравно. Доминантан ми је страствени део душе. Али како није на свом месту, влада мноме уместо да се повинује свести, претвара се у ману. Каже Платон. Јесте он у праву. Јесте то дефект. Али, ништа што је људско, није ми страно. Толико људи има на свету, и сви су испомерани. Мало је оних којима разум влада, воља даје снагу, а страст се испољава само кад разум то да. Мене искрено подсећају на машине. Платонова идеална држава састојала би се од лоботомираних грађана. Не би било бајки, песама, прича. Не би било онога: И живели су срећно до краја живота. Јесте то лаж, али лаж која даје људскост човеку. Која му даје наду и веру. Ти грађани би били налик мравињаку или пчелињаку, са искривњеном сликом човека. Већи је то поремећај душе, бледа слика човека, него микс врлина и мана у свакоме од нас.

Пишем ово од срца, искрено, мисли испадају из главе као кад пукне цев, јуре што пре напоље и ето још једне Платонове илузије. Није истина да из душе не може ништа изаћи. Излазе ове моје речи, лек за душу, она мора привити своју рану, она мора избацити отров из себе у виду сваке сузе која пређе пут од мог ока, преко образа до крила. Није истина да у душу ништа не може ући. Улази светлост, смех, песма. Може ући и друга душа. У моју је ушла. Срасла се с њом. Сада је сломљена, најпре на двоје, а затим домино ефектом у хиљаде и хиљаде комадића. Чујем је како грца, грцам и ја с њом. И патим. Тресе се, вришти, плаче. Нема више виталног органа. Наравно, трансплатација би помогла, али ту одговара само то, једно срце, које је претходно било ту. Свако друго одбацујем. Као што човеку на операционом столу морате дати баш његову крвну групу. Или бар ону нулту која одговара свима.

Ако се некад осетите усамљено, несрећно и незадовољно што нисте савршени, сетите се мене. Нисте сами.



23.01.2009

Нема коментара:

Постави коментар