PRO Došavši na ovaj svet kao individue, sazdani od različitih materijala i bezbrojnih kombinacija gena, u šarenim kulturama, predodređeni smo, svako od nas, za nešto jedinstveno, samo naše. Kao što svakog čoveka od drugog razlikuje otisak prsta, tako tu razliku poznaje i otisak naše duše, naša suština.
Možemo imati iste ideje i stavove, ali različite ciljeve kojima težimo. Možemo biti talentovani za istu stvar, ali neće se kod svakog ispoljiti u istoj meri, te samim tim pri realizaciji neće i ne može imati iste rezultate. Neko može imati potencijala za učenje, saznavanje sveta i osvajanje istog sopstvenim mislima i idejama, ali zbog nedostatka podsticaja, zbog lenjosti, sve to baciti u vodu; dok neko pored njega, manje obdaren, ali uporan i poslušan vremenom premašuje i samoga sebe, a potom i sve ostale.
Otkad je sveta i hijerarhije je. Neko muči, neko je mučen. Jedni služe dok su drugi služeni. Dok jedni imaju moć da stvaraju, drugi robuju tuđim principima u životu, jer sopstvene nemaju. To je fundamentalni zakon prirode. Zakon jačeg. Sposobnost adaptacije. Pa, ko nema u glavi, ima u nogama. I rukama. Svakom svoje. A svačije je drugačije, i niko ne može isto što može neko drugi.
CONTRA Čovek kao razumno biće ima najviše privilegije, a samim tim i obaveze u lestvici svih božijih stvorenja i pojava na ovom svetu. U svakom od nas nalazi se neka duhovnost, doduše, kod nekoga kleči, kod nekoga stoji uspravno, ali je tu. Duhovnost je u mnogim svetskim religijama i kroz različite kulture ispoljenja na razne načine i u svakakvim vidovima. Svemu tome, zajednička je vera u nešto. Čak i ljudi koji sebe nazivaju ateistima veruju u nešto. Imaju sopstveni ideal. Vera u racionalno, nasuprot natprirodnom, božanskom.
Svi se rađamo, rastemo i umiremo. Svi osećamo strah, radost, bol. Svi možemo da volimo. Sebe, druge, svet, neku pojavu. Možemo čak i da volimo da mrzimo.
Univerzalne stvari koje svi mogu. Suština koja nas veže. Vera. Nada. Rad. I Ljubav.
Svi se ponekad osećamo izgubljeno, pomračen nam je um, izgubljen kompas. Razlika je u tome što jedni to znaju da suzbiju, kontrolišu, dok su drugi, koji to ne znaju uzrok zla među nama. Oni nisu sami po sebi zli, ali su marionete u rukama mračnih i neistraženih strana ljudskog uma. Zlo je ništa do pomračenje duše, slepilo pred iskonskom dobrotom u nama. Jin i Jang. Đavo kao posrnuli anđeo. Rađamo se čisti, da li ćemo takvi i ostati, zavisi isključivo od nas samih. Kad bi svi poželeli da budu dobri, svi bi to i bili. Znači, nije stvar u nemoći, svi sve možemo, ali je pitanje izbora.
Put kojim ćemo doći do željenog cilja biramo na startu. Svakom je dato da izabere šta god poželi, šta god zamisli, sve. Sve što postoji. Ali, svakom je dovoljan samo jedan. Taj jedan je i onaj pravi, i on vodi samo pravo. Ne krivuda, ne skreće. Skliznemo li s njega, shvatićemo pre ili kasnije da on nije naš i da mi njime ne možemo koračati ili otežavamo sebi dolazak do poente sopstvenog života.
Možemo imati iste ideje i stavove, ali različite ciljeve kojima težimo. Možemo biti talentovani za istu stvar, ali neće se kod svakog ispoljiti u istoj meri, te samim tim pri realizaciji neće i ne može imati iste rezultate. Neko može imati potencijala za učenje, saznavanje sveta i osvajanje istog sopstvenim mislima i idejama, ali zbog nedostatka podsticaja, zbog lenjosti, sve to baciti u vodu; dok neko pored njega, manje obdaren, ali uporan i poslušan vremenom premašuje i samoga sebe, a potom i sve ostale.
Otkad je sveta i hijerarhije je. Neko muči, neko je mučen. Jedni služe dok su drugi služeni. Dok jedni imaju moć da stvaraju, drugi robuju tuđim principima u životu, jer sopstvene nemaju. To je fundamentalni zakon prirode. Zakon jačeg. Sposobnost adaptacije. Pa, ko nema u glavi, ima u nogama. I rukama. Svakom svoje. A svačije je drugačije, i niko ne može isto što može neko drugi.
CONTRA Čovek kao razumno biće ima najviše privilegije, a samim tim i obaveze u lestvici svih božijih stvorenja i pojava na ovom svetu. U svakom od nas nalazi se neka duhovnost, doduše, kod nekoga kleči, kod nekoga stoji uspravno, ali je tu. Duhovnost je u mnogim svetskim religijama i kroz različite kulture ispoljenja na razne načine i u svakakvim vidovima. Svemu tome, zajednička je vera u nešto. Čak i ljudi koji sebe nazivaju ateistima veruju u nešto. Imaju sopstveni ideal. Vera u racionalno, nasuprot natprirodnom, božanskom.
Svi se rađamo, rastemo i umiremo. Svi osećamo strah, radost, bol. Svi možemo da volimo. Sebe, druge, svet, neku pojavu. Možemo čak i da volimo da mrzimo.
Univerzalne stvari koje svi mogu. Suština koja nas veže. Vera. Nada. Rad. I Ljubav.
Svi se ponekad osećamo izgubljeno, pomračen nam je um, izgubljen kompas. Razlika je u tome što jedni to znaju da suzbiju, kontrolišu, dok su drugi, koji to ne znaju uzrok zla među nama. Oni nisu sami po sebi zli, ali su marionete u rukama mračnih i neistraženih strana ljudskog uma. Zlo je ništa do pomračenje duše, slepilo pred iskonskom dobrotom u nama. Jin i Jang. Đavo kao posrnuli anđeo. Rađamo se čisti, da li ćemo takvi i ostati, zavisi isključivo od nas samih. Kad bi svi poželeli da budu dobri, svi bi to i bili. Znači, nije stvar u nemoći, svi sve možemo, ali je pitanje izbora.
Put kojim ćemo doći do željenog cilja biramo na startu. Svakom je dato da izabere šta god poželi, šta god zamisli, sve. Sve što postoji. Ali, svakom je dovoljan samo jedan. Taj jedan je i onaj pravi, i on vodi samo pravo. Ne krivuda, ne skreće. Skliznemo li s njega, shvatićemo pre ili kasnije da on nije naš i da mi njime ne možemo koračati ili otežavamo sebi dolazak do poente sopstvenog života.
Нема коментара:
Постави коментар